Zvuk koji te nosi kao reka što zna svoj put, čak i kad ti ne znaš svoj.
Neke pesme ne pokušavaju da te zgrabe za kragnu — one te samo puste da padneš unutra.
„Wandering River“ je baš takva stvar: organska, melanholična i beskrajno iskrena. Nema tu lažnog pojačavanja drame — sve je svedeno, a opet bogato, kao da ti neko svira iz druge sobe dok pada kiša.
Akustika nosi pesmu, ali ne kao pozadina — više kao kičma. Svaki ton zvuči kao da je upao u pesmu prirodno, bez forsiranja, što govori da iza svega stoji neko ko zna kad treba svirati, ali još važnije — kad treba stati.
Postoji u toj gitari nešto između Marka Kozeleka i Calexico, s tim da je sve spakovano u neki intimni svet u kom ti je okej što nemaš pojma gde ideš, jer ni pesma ne zna baš sigurno.
Lutanje kao forma slobode
Tekst ne pokušava da te impresionira metaforama, već radi ono što treba — gradi atmosferu.
„Wandering river / never looking back / always moving / never asking why“ — linije koje zvuče jednostavno, ali te nose. To je taj vajb gubitnika po izboru, onog što ne pripada sistemu, ali ga više ni ne zanima da pokušava.
Vokal deluje kao da je snimljen iz prvog pokušaja, ranjivo, stvarno i to je kompliment. Nema ispeglanih fraza, nema overprodukcije. Samo glas koji nosi emociju, i to onu pravu — onu koja dolazi iz mesta koje nije pod reflektorom. A to je Megi (Margareta Samoran), vokal i autorka teksta. Njen glas nije samo instrument, već vodič kroz pejzaže koje pesma oslikava. Peva iskreno, bez poziranja, kao da priča direktno s tobom — i to s nekom unutrašnjom snagom, čak i kad zvuči krhko. Tekst koji potpisuje dolazi iz mesta introspekcije, ali ne zatvara vrata drugima — svako može da pronađe deo sebe u toj reci koja vijuga.
A iza svega toga stoji Boris Eftovski — čovek iza klavijatura i kompozitor muzike. Borisov potpis prepoznaješ u atmosferi — kad klavijature ne dominiraju, već šapuću i dišu sa ostatkom aranžmana. Njegov rad ovde nije samo tehnički — on gradi prostor u kojem Megin vokal može da raste, da nestaje, da se vraća. Nema suvišnih nota, sve je tačno tamo gde treba.
Zajedno, Megi i Boris oblikuju srce i dušu ove pesme. Ona donosi emociju i priču, on atmosferu i puls.
Iskusna ekipa u misiji
Pored Meginog vokala i Borisovih klavijatura, tu je prekaljeni borac Ljubinko Tomanović Bale, na bas gitari (Inspektor Blaža, Braća Left, Manu, Oktobar) i srednjoškolac Boško na gitari, Borisov stariji sin, kome je ovo verovatno prvo istupanje iz okvira škole i video igrica. Reklo bi se dosta lična i porodična stvar.
Pesma je snimljena u Greenwood Studiju u Beogradu, a za zvuk je bio zadužen Zlatan Vorkapić – Japanac.
Mastering potpisuje Uroš Milikić iz Down There Studija, dok je produkciju vodio Boris Eftovski.
Spot za pesmu je sniman u Ivanjici, baš u vreme lokalnog festivala, kad grad diše potpuno drugačije. Kamera je bila u rukama Marijane Janković i Ivana Milosavljevića – Džuleta, dok je Uroš Jelić digao stvari u vazduh — doslovno, dronom.
Za finalni touch tu je color korekcija koju takođe potpisuje Džule i ona daje spotu onu filmsku, pomalo setnu atmosferu.
Artwork za pesmu je radila Marija Jevtić i veoma dobro zaokružuje ceo vizuelni identitet.
Pusti je, pusti sve, i pusti da te reka nosi.
🎧 Slušaj i gledaj:
Mag Mags – Wandering River (official video)
Komentari